Pismo 91 (pitanje)

19. rebiu-l-evvel, 1330. godine po H.

 

1.     Izgovor za ono što su učinili u Usaminoj vojsci

2.     Nije prenijet hadis o proklinjanju onih koji nisu otišli u tu vojsku

 

1.    Da, Resulullah ih je poticao da što prije krenu s Usaminom vojskom, i kao što si rekao naredio im je da budu što brži. Vršio je pritisak na njih, da je čak rekao Usami kada ga je postavio za zapovjednika: “Ujutru izvrši napad na žitelje Ubne.” Nedavši mu prilike do noći, govorio mu je: “Ubrzaj kretanje.” Dakle, od njega nije ništa tražio do li da bude brz. Međutim, Poslanik se odmah nakon toga razbolio, i to veoma teško, dotle da su se zabrinuli za njega. Nisu se u takvom stanju mogli rastati od njega. Zato su odugovlačili u Džurfi, čekajući da vide šta će biti s njim. To je zbog njihove prevelike brige za njim, i privrženosti njihovih srca. Nisu imali nikakve namjere s odugovlačenjem, osim iščekivanja jedne od dvije stvari. Ili njegovo ozdravljenje u čemu je radost njihovih očiju, ili imati čast učešća u njegovom opremanju, te sređivanja poslova za onoga ko im nakon njega bude zaštitnik. Tako da oni imaju opravdanje za oklijevanje, i za to nemaju grijeha.

 

Međutim, negodovanje prije Poslanikove smrti zbog toga što je za vojskovođu postavio Usamu, iako su i čuli i vidjeli tu odredbu i riječima i djelom kako ga postavlja, to je samo zbog toga što je on bio mlad, pored srednjovječnih i starih ljudi. A u prirodi je srednjovječnih i starih ljudi da se sustežu spustiti glavu pred mladima, jednostavno im nije u prirodi da se povinuju naređenjima mlađih. Tako da njihovo negodovanje zbog postavljanja mladića za vojskovođu nije ništa novo, to iziskuje ljudska narav. To je čovjekova priroda. (Razmisli o tome)

 

Što se tiče insistiranja da Usama bude smijenjen nakon Poslanikove smrti, neki učenjaci to opravdavaju na način da su oni mislili da će se Es-Sidik (Ebu Bekr) s njima složiti u tome da je zbog općeg dobra – po njihovom mišljenju – prioritet smijeniti Usamu. Tako kažu, međutim pošteno gledajući ja ne znam za opravdanje koje razum može prihvatiti u vezi njihovog navaljivanja da smijene Usamu, nakon Poslanikove ljutnje zbog njihovog negodovanja u vezi sa postavljanjem vojskovođe, i njegovog izlaska iz kuće zbog toga, uz groznicu, uvijene glave, umotan, te njegove kritike upućene ashabima sa minbera; što spada u poznati povijesni događaj, za koji su oni čuli, ali ipak je stiglo dotle. Nakon toga, osim Allaha Uzvišenog niko drugi ne zna smisao njihovog opravdanja.

 

Što se tiče njihovog navaljivanja da se otkaže vojni pohod, i potenciranja kod Es-Sidika na tome, i pored toga što su vidjeli koliki mu je značaj pridavao Poslanik, i znali su za njegovu potpunu zaokupljenost da što brže krene, i uzastopnih odredbi da se to dogodi, pa to su učinili iz predostrožnosti za glavni grad islama, da ga mušrici iz okruženja ne bi napali pošto ga napuste snage i vojska se udalji od njeg. Jer se očito licemjerje pojavilo nakon Poslanikove smrti, jevrejima i kršćanima je porastao moral, neka beduinska plemena su se odmetnula, druga nisu htjela dati zekat, zato su ashabi započeli razgovor se Es-Sidikom o sprječavanju Usame da krene u pohod, što on nije privhatio, rekavši: “Tako mi Allaha, draže mi je da me ptica odnese od toga da učinim nešto vanredno prije ispunjenja Resulullahovog imperativa.”

 

Ovo su prenijeli naši prijatelji od Es-Sidika, međutim drugi osim njega, su opravdani u pokušaju da se vojska ne šalje, jer nisu imali druge namjere osim iz predostrožnosti za islam.

 

Što se tiče odsustvovanja Ebu Bekra, Omera i drugih iz vojske koju je predvodio Usama, to je bilo zbog učvršćivanja islamske vlasti, i potvrđivanja Muhammedove države, i očuvanja hilafeta, koji je jedini faktor očuvanja vjere i vjernika u ono vrijeme.

 

2.   Ono što ste prenijeli od Šehristanija iz knjige El-Milel ve-n-Nihel, našli smo da je hadis mursel a ne musned. Halebi i Sejjid Dehlani u svojim Sirama kažu: “Da o tome uopće nije zabilježen hadis.” Ukoliko ti – Allah ti podario zdravlje – o tome prenosiš rivajet iz sunijskih izvora, ukaži mi na njega. Selam

 

- S -

 

Pismo 92 (odgovor)

22. rebiu-l-evvel, 1330. godine po H.

 

1.     Njihovi izgovori ne negiraju ono što smo kazali.

2.     Hadis koji smo naveli od Šehristanija je musned hadis.

 

 

1.   Priznali ste – Allah vas sačuvao – njihovo odlaganje polaska Usamine vojske, i njihovo odugovlačenje u Džurfu sve to vrijeme i pored toga što im je bilo naređeno da što prije pođu.

 

I priznali ste njihovo negodovanje povodom postavljanja Usame za vojskovođu, iako su odredbu njegovog postavljanja za vojskovođu, slušali riječima (Poslanika) i gledali (njegovim) djelima.

 

I priznali ste da su insistirali kod Ebu Bekra da ga smijeni i to nakon Poslanikove ljutnje zbog njihovog negodovanja povodom njegovog postavljanja za emira. Zbog čega je i pored groznice, uvijene glave i umotan izišao iz kuće koreći ih u obraćanju sa minbera, za što ste sami kazali da je historijski događaj, rekavši im da je Usame dostojan da bude vojskovođa.

 

I priznali ste da su tražili od halife da otkaže slanje vojske koju je opremio Poslanik, svojom rukom zavezavši bajrak, i pored toga što prenose koliki je značaj tome pridavao Poslanik, i znali su za njegovu potpunu zaokupljenost da što brže krene, i uzastopne odredbe o obaveznosti toga.

 

I priznali ste izostajanje nekih koje je Poslanik uvrstio u tu vojsku, i naredio im da budu pod Usaminom komandom.

 

Sve ste ovo priznali, na način kako o tome bilježe historičari, i u čiju se ispravnost slažu muhadisi i povjesničari, rekavši da imaju opravadanje u takvim postupcima.

 

Iz vaših opravdanja navedenih u vezi sa njihovim postupcima da se zaključiti da su oni prioritet dali interesima islama koji su rezultat njihovog sagledavanja situacije a ne onome na što su ih obavezivale Poslanikove odredbe. Ni mi o tome nismo ništa drugo tvrdili. Drugim riječima, tema našeg razgovora je da li su se oni pokoravali svim odredbama ili ne. Vi ste prednost dali prvoj a mi drugoj opciji. A vaše priznanje da se nisu pokoravali u ovim stvarima potvrđuje ono čemu smo mi dali prednost. Pitanje da li su ti istupi opravdani ili ne izlazi iz okvira ove rasprave, što je evidentno.

 

Budući da je kod vas ustanovljeno kako su oni slijedili interese islama koje su gledali iz svoje perspektive i sa svoga gledišta po pitanju Usamine vojske na uštrb pokoravanja onome što iziskuju Poslanikove odredbe, pa zašto ne kažete da su oni po pitanju hilafeta nakon Vjerovjesnika, s.a.v.a., prioritet dali svojim sagledavanjima islamskih interesa, a ne Poslanikovim odredbama na Gadiru i drugim prilikama.

 

Za one koji su prigovarali zbog Usaminom postavljanja za vojskovođu, navodite opravdanje koje dovodite u vezu sa njegovom mladošću i njihovom srednjovječnošću i starošću. Rekli ste da je u prirodi srednjovječnih i starih ljudi da se sustežu spustiti glavu pred mladima, nije im u prirodi da se povinuju naređenjima mlađih. Pa zašto ovo isto ne kazati za one koji se nisu pokorili odredbama Gadira, koji sadrže postavljanje Alija za predvodnika, koji bijaše mlad naspram srednjovječnosti i starosti ashaba. Oni su ga smatrali mladim onog dana kada je Poslanik preselio, kao što su Usamu smatrali mladim onog dana kada ga je Poslanik odredio da im bude vojskovođa. Gdje je hilafet a gdje zapovjedanje vojskom?!

 

Kada su po prirodi takvi da im se ne da pokoriti mlađem od sebe u vojsci, pa prioritetnije je da se ne pokore mlađem od sebe cio jedan život u svim svjetovnim i ahiretskim pitanjima.

 

S tim da je ono što ste spomenuli o tome da je u prirodi srednjovječnih i starih ljudi da se sustežu spustiti glavu pred mladima ukoliko ste mislili na općenitost ovog zakona, zabranjeno, jer dušama vjernika, u starosti koje su upotpunile vjerovanje nije neugodno pokoravati se Allahu i Njegovom Poslaniku u pokoravanju mlađima, kao ni u drugim stvarima jer: I tako Mi Gospodara tvoga, oni neće biti vjernici dok za sudiju u sporovima međusobnim tebe ne prihvate i da onda zbog presude tvoje u dušama svojim nimalo tegobe ne osjete i dok se sasvim ne pokore. (Nisa, 65) Kao i: A šta vam da Poslanik, pa uzmite to. A ono što vam zabrani, pa suspregnite se. (Hašr, 59)

 

2.   Što se pak riječi tiče koje se odnose na one što nisu učestvovali u Usaminoj vojsci, koje Šehristani navodi kao mursel, ocjenivši je neospornom ocjenom, pa zabilježena je u musned predaji, a bilježi je Ebu Bekr Ahmed Ibn Abdulaziz El-Dževhari u knjizi Es-Sekifa. A ja ću ti je navesti od riječi do riječi:

 

Kaže: Prenio nam je Ahmed Ibn Ishak Ibn Salih, od Ahmed Ibn Sejjara, od Se'id Ibn Kesira El-Ensarija od svojih ljudi, od Abdullaha Ibn Abdurahmana da je Resulullah, s.a.v.a., u bolesti u kojoj je umro, postavio Usameta Ibn Zejda Ibn Hareseta za emira vojske u kojoj su se nalazili muhadžirski i ensarijski velikani. Od njih su bili Ebu Bekr, Omer, Ebu Ubejde Ibn El-Džerah, Abdurahman Ibn Avf, Talha i Zubejr. Naredio mu je da zauzme Mu'tu, mjesto gdje je poginuo njegov otac Zejd, i da se bori u dolini Palestine. Usama je odugovlačio pa je i vojska to isto učinila. Resulullah se u bolesti osjećao čas teško čas lahko, toliko je potencirao na tome da vojska krene da je Usama rekao: “Nek su mi roditelji tvoje žrtve, da li mi dozvoljavaš da ostanem još koji dan dok ti Allah ne da ozdravljenje?” On mu reče: “Idi i putuj uz Božiji blagoslov.” On reče: “O Allahov Poslaniče, ako pođem a ti u takvom stanju, poći ću ali na srcu će mi biti rana.” On reče: “Putuj, s Božijom pomoću i zdravljem.” On reče: “O Allahov Poslaniče, ne volim za tebe pitati jahače deva.” On reče: “Učini ono što sam ti naredio.” Zatim je Poslanik, s.a.v.a., izgubio svijest. Usama je izišao i pripremio se za polazak. Kada se Resulullah probudio pitao je za Usamu i odlazak. Obaviješten je da se spremaju. Tada je rekao: “Pokrenite Usaminu vojsku, nek je Allahovo prokletstvo na onoga ko ne bude u njoj.” Te riječi je opetovao.

 

Usama je izišao, nad glavom mu bajrak, a ashabi oko njega. Dok nije stigao u Džurf. S njim su bili Ebu Bekr, Omer i većina muhadžira, a od Ensarija Esid Ibn Hadir, Bešir ibn Sa'd i drugi uglednici. Tada mu stiže glasnik kojeg je poslao Ummu Ejmen rekavši mu: “Idi u grad, Poslanik umire.” On je brže bolje krenuo i ušao u Medinu sa bajrakom. Nosio ga je da bi ga zabo u zemlju pred Resulullahovim vratima. Poslanik je u tom trenutku preselio.”

 

قال: حدثنا أحمد بن إسحاق بن صالح، عن أحمد بن سيار، عن سعيد بن كثير الانصاري ورجاله، عن عبدالله بن عبدالرحمن: أن رسول الله صلى الله عليه وآله وسلم، في مرض موته أمر أسامة بن زيد بن حارثة على جيش فيه جلة من المهاجرين والأنصار، منهم: أبو بكر، وعمر، وابو عبيدة بن الجراح، وعبد الرحمن بن عوف، وطلحة، والزبير، وأمره أن يغير على مؤته حيث قتل أبوه زيد، وأن يغزو وادي فلسطين، فتثاقل أسامة وتثاقل الجيش بتثاقله، وجعل رسول الله صلى الله عليه وآله وسلم، في مرضه يثقل ويخف ويؤكد القول في تنفيذ ذلك البعث، حتى قال له أسامة: بأبي أنت وأمي، أتأذن لي أن أمكث اياماً حتى يشفيك الله تعالى، فقال أخرج وسر على بركة الله، فقال: يا رسول الله إن أنا خرجت وأنت على هذه الحال، خرجت وفي قلبي قرحة، فقال: سر على النصر والعافية، فقال: يا رسول الله إني أكره أن أسائل عنك الركبان، فقال: انفذ ما أمرتك به، ثم أغمي على رسول الله صلى الله عليه وآله وسلم، وقام أسامة فتجهز للخروج، فلما أفاق رسول الله صلى الله عليه وآله وسلم، سأل عن أسامة والبعث، فأخبر أنهم يتجهزون، فجعل يقول: أنفذوا بعث أسامة لعن الله من تخلف عنه، وكرر ذلك، فخرج أسامة واللواء على رأسه والصحابة بين يديه حتى إذا كان بالجرف نزل ومعه: أبو بكر، وعمر، واكثر المهاجرين، ومن الأنصار: اسيد بن حضير، وبشر بن سعد، وغيرهم من الوجوه، فجاءه رسول أم أيمن يقول له: أدخل فإن رسول الله يموت، فقام من فوره، فدخل المدينة واللواء معه، فجاء به حتى ركزه بباب رسول الله، ورسول الله قد مات في تلك الساعة

 

Ovi riječima završava predaja,a prenosi je grupa povjesničara, među kojima je Allame Mu'tezili u Šarhu Nehdži-l-belagati, 2/20. Selam.

 

 

 

 

- Š -